Lek: izlazak iz uloge žrtve?

Samo oni koji napuste ulogu žrtve, samo oni koji su aktivni i koji se angažuju protiv onoga što ih ugrožava – imaju šansu da pobede depresiju. 

Svakako da se pre svega treba obratiti psihologu ili psihijatru. 

Prepreke za traženje pomoći kod lekara su strah od diskriminacije, gubitkalicence i položaja, mogućnosti za profesionalno napredovanje. Takvo ponašanje počinje veoma rano, još u toku studija, a povezano je sa uvreženim mišljenjem da se mentalni problem doživljava kao vid slabosti i da ima implikacije za dalji razvoj karijere.Pomoć i podrška se češće traže od porodice i prijatelja nego u službama namenjenim za to.

 Najčešći razlozi koje studenti navode za to su: doživljaj stigmatizacije povezan sa postojanjem mentalne bolesti, stid da se prizna mentalna bolest jer se

ona doživljava kao slabost, nepoverenje u mentora – strah da će mentalna bolest uticati na procenu njihovog učinka, strah da se njihov problem neće tretirati kao poverljiva informacija i da će nekako dospeti u njihov studentski dosije, strah da bi to moglo uticati na njihovu

buduću lekarsku karijeru i smanjiti mogućnosti za

određene poslove . Takođe, jedan od najčešće navođenih razloga jeste i nedostatak vremena da posete lekara. Depresivni studenti medicine, naročito oni sa višim skorom depresivnosti smatraju da se njihovo mišljenje manje poštuje od mišljenja drugih i da se ih doživljavaju kao manje sposobne u odnosu na ostale studente.

Uradjen je intervju sa ispitanicima koji pokrivaju čitav opseg adolscentskog doba. Razgovor je bio podeljen na sledeće teme:

I Koncentracija

II Postojanost pažnje

III Motivacija

IV Motiv postignuća (stepen aspiracije)

V Asocijalnost (kontakt sa vršnjačkom grupom)

• Prvi razgovor je obavljen sa M. J. (25), koja je prve znake depresije primetila pre 5 godina: "Danima me je mučila nesanica, bila sam bezvoljna i mrzovoljna, gubila sam apetit, i što je najgore - nisam imala snagu i volju da bilo sta preduzmem. Roditelji su posle nekoliko nedelja moje izolacije i konstantnog odbijanja da pričam sa njima o svom problemu, predložili da zajedno odemo do psihologa ili psihijatra. Pristala sam jer sam se nadala da će mi doktor pomoći da se najzad ispavam.", nerado se priseća M.Tada je počelo njeno mukotrpno "šetanje" od lekara do lekara, isprobavanje različitih terapija i lekova koji su samo prividno i privremeno rešavali njene probleme. M. je upadala u sve veći očaj; polako je gubila kontakte sa prijateljima, izgubila je godinu na fakultetu i praktično potpuno izgubila interesovanje za studije. Februara 2008. promenila je lekara i od tada se oseća mnogo bolje. 

• Sličnu priču ispričala je i M. A. (15) koja je nakon višenedeljne apatije decembra prošle godine pokušala suicid. Na sreću, odmah je hospitalizovana i kada se stanje stabilizovalo, prebačena je za Beograd gde je takođe bila hospitalizovana; nakon višemesečnog lečenja vratila se u Niš i nastavila sa školovanjem sa znatno slabijim uspehom, ali kako sama kaže: "moram prvo da se izlečim, posle će sve samo doći na svoje mesto".Naglasila bih da je reč o natprosečno inteligentnim osobama koje su imale odlične rezultate u školovanju pre depresivnih epizoda. Nažalost, dobila sam gotovo jednoglasan odgovor da, sem želje da se izleče, nemaju nikakve konkretne ambicije u životu. 

• Uprkos tome što je bio đak generacije, D. J. (21) napustio je fakultet jer ga "ništa nije inspirisalo". Iako je pokušao da pronađe sebe u nekim drugim aktivnostima, hronični neuspesi bacali su ga u sve dublji očaj. Na Klinici za mentalno zdravlje leči se 6 meseci i već mu se, polako, ali sigurno, vraća životni optimizam. "Jako je teško; svakodnevno se borim sa sobom, ali znam da imam snage da rešim svoje probleme. U početku sam bio nestrpljiv, ali sada, kada imam bolji uvid u svoj život, samo želim da povratim kontrolu nad sobom. Od lekova sam dosta konfuzan i rasejan, ali znam da je ovo samo prolazna faza."

Interesantno je to da se samo dvoje od šest ispitanika samoinicijativno javilo lekaru; obe devojke nisu nalazile sigurnost u svom porodičnom domu, pa su morale da je potraže na drugom mestu. Ostali ispitanici su nakon niza krahova i uglavnom protiv svoje volje odlazili lekaru na insistiranje roditelja ili prijatelja. Detaljnijom analizom treba utvrditi koliko su porodični odnosi uticali na razvoj depresije, odnosno, na koji način utiče porodična klima na razvoj mladih u Srbiji.

Izvor:   http://www.stetoskop.info/Depresija-i-neuspeh-u-skoli-4621-c4-content.htm?b7

http://medicinskicasopis.org/pdf/2012(1)/sr/Full/Depresivnost%20kod%20studenata%20medicine.pdf